Ршум мог детињства

Мале варошице  које живе неким својим животом  LJUBIVOJE-RSUMOVIC-HAJDE-DA-RASTEMO_slika_O_1048860се сви знају и где су кућице са црвеним крововима некако једноличне  и тужне.Уличице које повезују куће , малу школу, трг и које се таласају  као у неком заборављеном сну.                                                                                                                                                               У једну малу варошицу негде на крају света , у један први разред код учитељице,  Раде Мандић,однекуд је дошао песник Ршум.Напољу из недара планине сипале су нежне пахуљице попут далеких и неухватљивих звезда. Ветар је дувао, грање дрвећа ударало је у прозоре.Ову музику и срећу која је одзвањала попут неиспричаних заборављених прича , никада нећу заборавити. Пред нама је био песник кога познајемо из најлепше књиге сваког ђака – првака,“ Буквара“. Нисмо веровали да је он заиста стваран и чинило нам се да је то нека учитељицина  чаролија, коју ми не бисмо никада прекинули. Онако промрзао, покисао нама је личио на младог Вука Карџића.Имао је дуге бркове, дугу косу и  најсјаније очи у којима су се огледали неки златиборски предели који су створили најдивнијег чаробњака.Поздравио се са сваким ђаком, некога је помиловао по коси , некоме стиснуо руку попут правог и најбољег друга.Рецитовао је поезију , а ми смо понављали попут хора. Мени се чинило на наше речи додирују небо,звезде, милују далеке планине.Били смо срећни и некако поносни, важни зато што је песник долазио у наш разред. Осталим ђацима  одржао је у Дому културе „ Књижевно вече“.Сви смо желели кад одрастемо да будемо као песник Ршум.Сутрадан на учитељицином столу нашла се хрпа папира наших песама, прича, неких малих мисли.Учитељица је мене похвалила која сам тешко читала и писала да је моја песмица најлепша. Говорила је : „ Само настави да читаш и свака песмица биће боља од ове данас.“ И тако сам заволела књиге и читање. Учитељица је била задовљна како је неко тако брзо научио да чита и пише песме, а кад сам кренула у први разред нисам знала ни једно слово.Учитељицу сам много волела и никад нисам желела да је разочарам, нити наљутим.Оно што би она рекла за мене је представљало закон који се морао испоштовати.Била је стара госпођа, увек некако дотерана по последњој моди, а нама је била и најлепша жена.Сваког дана добијали смо шта морамо да прочитамо и научимо , никад се нисам љутила ни због тог домаћег задатка у време распуста. У граду су сви говорили да је она најбоља учитељица и кога она учи мора постати неко и никад неће пропасти у  животу.Учитељицу смо питали: „ Где иду песници кад оду из нашег  града?“Рекла нам је:“ Отишао је у неки други град, у неко далеко село да деци улепшава детињство.Можда је отишао својој кући да буде тата својим дечацима.“А, ми смо мислили како песник свуда доносе срећу децу.                                                                                                  Учитељица је много волела ред Змајева.Говорила је:“ У витешком реду песника Змаја                                            јунаци  Змај  Огњени Вук и Змај од Ноћаја   / и велики Змајевић Радовић/ и најмлађи Змајевић Ршумовић“.Очарана доласком песника молила сам мајку дами купи неку шарену књигу од Ршума. У то време владала је чудна нека криза коју су одрасли звали Самоуправљање и Стабилизација. Нама деци ништа није било јасно, ни ко треба да буде стабилан, да се не оклиза ко ми на снегу,ни ко  сам собом управља. Ми смо говорили да свако мора собом управљати шта ће им толика прича о томе.Знали смо да је резултат свега тога као 2+2=4  су неке несташице и да у продавници не можеш да купиш неку намирницу која је у рафу стајала јуче.Молила сам је да случајно не нестане књига да позове чика Илију и замолила га дајој сачува књигу док она не прими плату.Чика Илија је обожавао шалу и говорио је понекад у стиховима. Одговорио је мојој мами: „ Све може да нестане,/ Ршум не сме да нестане! „    Кад је примила плату , купила је књигу „ Хајде да растемо“ увијену у сјајни папир и са црвеном машницом. Моја сестра је мислила даје то нека чаробна књига од које се брже расте  и почела је у почетку свађа, аонда и туча око књиге . У тучи смо је преполовили на два неједнака дела.Подељену и нову књигу да мајка не примети залепили смо селотејп-траком, хазапластом и личила је на лепог, здравог болесника који се мало огребао. Научиле смо напамет сваку песмицу, а у комшилуку сва деца желела су да је прочитају. Тако је обишла цео комшилук и још даље до далеких рођака расутих по селима.Једино ми је жао што сам је студенским сеобама негде изгубила или је и њу узела нека цимерка због сећања на детињство.У то бајковито време расли смо уз „ Тобоган“, „ Форе и фазоне“ , „ Невен“…Никад нисам заспала док нисам прочитала макар једну реченицу из неке књиге.У тај најлепши лавиринт књижевности увео ме је мој омиљени професор Петко. Захваљујући њему ја нисам размишљала куда ћу после Средње школе и знала сам макар се мој отац љутио уписаћу књижевност.Књижевност је и данас моја велика љубав коју желим да пренесем својим ђацима.Још нисам остварила своју дечју жељу да постанем писац , али ваљда и зато има времена.Зато Вам поклањам ове речи да и Ви пронађете чаролију у речима.    Татјана Крповић, професор српског језика и књижевности Основна школа „ Миливоје Боровић“ Мачкат

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s