Archive | мај 2013

Sudbina

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Često se zapitamo : „Ima li sudbine ? Od čega ona zavisi?“ Moj deda je govorio da je sudbina data čoveku na rođenju. Da mali. sićušni čovek nema pravo da e suprostavlja moćnom Bogu jer je sve u njegovim rukama i da uvek treba da se složimo sa njegovim odlikama i da ih prihvatimo ma koliko nam bilo teško .                                                                                                                                                                                                                        images (2) “  Bio je ponedeljak“- pričao je deda. „Pijačni dan, puno ljudi, stoke, voća, povrća i svud neko šarenilo.Na nebu zvezda upekla i udara poput sata u mali mozak: Krenem ti ja sa mojim lepim Belcem kući, ulica po ulica  i nikako da stignem do Pištala( raskrsnica puta Užice_Nova Varoš, skretanje prema Akamačićima).Ljude od one toplote ne razanajem i samo pozdravljam onako škrto i čekam da vidim neku česmu. A, česmi nema. Branoševac pust , ljudi koje od slepoće ne mogu ni da pitam za času vode.Kad odnekud, sav u svečanom odelu pojavi se moj prijatelj i sapatnik u Niškom zatvoru,  MiLorad Droba Botić.Uvek je voleo pesmu, šalu, veselje, kad je najteže on nalazio snage da zapeva da povede Užičko kolo, Umeo je da svira  na dvenice, na list drveta i svemu je ličilo na pesmu i sve bi dao za muziku.I kuću bi raskućio, decu ostavio bez hleba da nije imao kućanicu , ženu. Pitam ga ja:“Kuda si krenuo? On meni da ide na svadbu i da su ga zvali da kolo povede, ali da se on misli.“ Moj deda mu reče da nema boljeg keca od njega i da ćega na svadbi svi zapaziti i videti.A tek kad zapeva i Cune bi mu pozavidio. I rastadoše se oni. Deda dođe kući, obavi seoske poslove  i sede da sluša radio da čuje šta ima novo u svetu. Kad sa drugog brda neko poče da doziva: „Ooooo, Ava, dolazi brzo našoj kućiii!“ i tako nekoliko puta. Baba Miljka mu reče da požuri sigurno se nešto desilo ne bi zvali u po noći da nije nešto.I deda bez duše dođe do Botića. A, žena kuka ,nariče, deca cvile.Ljudi u crnom ćute i neko pali veliku lojanu sveću.Štaje bilo? -pita deda. Stari Jovo, tihim glasom govori :“Ode , ode nam Milorad!“ Deda ne zna šta da kaže reči mu grcaju, guta ih u ustima. Milorad se obesio.I tako deda izgubi prijatelja.                                                                                                                                               Šta ti je sudbina?Sve mu je to bilo zapisano i kazano negde među zvezdama, moj sine….

Аутомаско писање

Сретнем ти ја знаш, оног, никаквог Перу у аутобусу.Започе он ,онако изгубљен,причу да му ништа у животу не иде, а проблема преко главе.Те ово, те оно, те жена, те деца…А из кесе му вири млад лук, зелена салата, свеске, врући хлеб из пекаре…Опио мирис аутобус, а сви гледају и слушају њега, његову причу.Нека баба му каже:“Ућутиде тамо, момче! И ми имао проблема него не лајемо, јадо јадни!“ И тако  дође  време да изађем из аутобуса. Чандрљивој баби  испаде кишобран  и нека кесетина из које вире неке крпе из бутика половне гардаробе, не умем то да кажем на енглеском.Приђе жена која је чекала аутобус  у супротном правцу и све покупи.Мени рече:“ Ти ништа ниси видела!Ако коме кажеш, прогутаће те мрак!“Ја, онако, зачуђена, одох својој кући.Чудни су путеви господњи!images (1)

Стилска вежба

images   Ја волим аутобусе.Има нешто у  том мирусу које донесеш са путовања ! Једном, на линији  Златибор- Ужице упознам мршавог човечуљка , јадног, изгубљеног у аутобусу, у свету…Не зна где иде аутобус, док се баке , деке гурају са кесама  поврћа, запиткује, тражи нешто…Док људи излазе на станици Бела земља, он се гура да стигне до возача да плати карту. Глас попут пилета, дугуљаст као притка за пасуљ,сав никакав.Уместо да стигне до возача, угура се на прво седиште до оне досадне бабе  која само нешто запиткује.И тако, дођосмо до Мачката, човек не плати карту и изађе са мном.Поче да тражи кафану „Код Баја“ кад није платио карту  барем да купи лепињу са претопом.