Archive | јун 2013

Есеј : Везиров мост или борба са самим собом („Мост на Жепи“ Иво Андрић)

                                                                    images (2)                                                                                                                                                                                                                                                                   „   Мост на Жепи“ је  једна од најбољих Андрићевих приповедака. Објављена је далеке 1925.Прича прати судбину великог везира, рођеног у Жепи, и безименог неимара Италијана  који гради мостове по Отоманском царству.                                                                                                                             „Четврте године свог везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге, паде изненада у немилост“. Андрић је већ на почетку најавио трагични пад и психолошку драму главног јунака. Он нам не даје узроке његовог пада и посрнућа. Данас можемо да се запитамо као читаоци  да  одгонетамо ову тајанствену  загонетку. Шта све узрокује да један тако моћан човек падне и посрне? Није ли тај пад везан за моралну страну личности ? Да ли моћ привлачи губитништво? Да ли је снага једне личности довољна за посрнуће? Можда, од нас самих зависе приче које ће други о нама причати. Та очајна трагедија догодила се изненада. Можда, онда кад се осећао најснажнији и најмоћнији. Кад је веровао у своју недодирљивост и величао сопствену моћ. Постао је жртва власти чији је био одани поданик. Онај који је жртвовао друге људе и осуђивао  их на тамницу, на размишљајући о њиховим животима,судбини. Можемо да претпоставимо са ове временске дистанце  да су иза тога стајале неке мрачне политичке сплетке око власти. Власт за собом повлачи и моћ. Моћ се увек мери новцем и утицајем. Драматичност борбе Андрић даје у слици природе које осликава драму јунака.“ Борба је трајала целу зиму и пролеће.(Било је некако зло и хладно пролеће које никако није дало лету да гране). А са месецом мајем изиђе Јусуф из заточења као победник“.  Мучна борба за доказивањем истине  и правде је тешка у сваком друштву, у сваком добу.Колико је била тешка та борба дочарава реченица , „  кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака колико је оштрица ножа, остаде у везиру нешто стишано и замишљено.“ Танка линија „ оштрице ножа  „ делила је страховиту границу два света ,посрнућа и славе, моћи и пада. Светови дати  су у контрасту(антитези). Борба за истину је немилосрда и опасна . Некако стичемо утисак да везир жели да сазна истину ко се усудио да се „ игра“ са његовом моћи, да сплеткари лажи о њему. Ко се усудио да га стави на дно провалије. Да ли је сумњао у некога?  Не знамо. Можда, је он смишљао да ако изиђе из тамнице да се освети тамничарима. Тамницу не мора представљати само затвор, можда је то усамљеност, свет без пријатеља, очај, туга. Људи кад се нађу у тешким животним ситуацијама, мењају се. Постају  „замишљени и стишани“ , пазе на сваку реч, потез, сећајући се тог догађаја. „ Оно неизрециво,што искусни и напаћени људи чувају у себи као сировост добра, и што им се само понекад, неизвесно изражава у погледу, кретњи, речи.“ Почео је да сумња у људе, у себе, иако је повратио власт.Његов унутрашња равнотежа заувек је сломљена и треба је премостити, превазићи. Живот иде својим током, а он као белегу вуче сенку своје тамнице. Његова победа је била – Пирова. Она му није донела радост , већ тугу од које се није могао ослободити.Мора се живети, ићи даље…И у тим тренуцима, сећамо се места где смо били сигурни окружени љубављу, а то је породица, завичај.Отуђен и дубоко несрећан, он се сећао родног краја и кад су  га одвели са девет година. Знао је да се тамо , у завичају о њему испредају приче о његовом успеху. И тако везир је за тренутак је нашао утеху свим болу. Он жели да иза себе, људима свог краја остави нешто трајно по чему ће га се сећати. Узнемирило га је сазнање да су после буна и ратова, несрећни, гладни и болесни. Али, највеће је зло што немају мост преко реке Жепе. Они желе да подигне мост, а то би за њих представљало част. Сурова слика завичаја помешана бојама његове душе пробудила је у њему потребу да помогне.  Све се то одражава на његове поступке и мисли. Дубоко у њему је трагична сенка празнине и очаја,  и он полако тоне у поноре тишине и нестајања. На основу овога можемо претпоставити да је везир доживео понижење. Учени мулеим, рођен у Босни, срочио је хонограм  да би означио време грађења моста и име ктитора. Језгровито исказане мисли у хонограму истичу да је мост резултат споразумевања  Добре управе и Племените вештине.Да једна другој нису пружиле руку , не би било моста.Споразум је заправо мост између власти и неимара. Његова борба за живот повезана са трагичним искуством , у везиру се још дубље пробудила   сазнање „ да свако људско дело и реч могу да нанесу зло“ , јаче га је учврстило у уверењу да прецрта натпис, па и девизу: „У ћутању је сигурност“. Ово можемо тумачити његовим претходним искуством, да је можда нешто причао- што није смео, и даје паметније да он ћути, јер представља моћно Отоманско царство.Ћутањем човек не доводи у сумњу да му прочитају намере, ћутање међу злим и опаким људима даје извесну сигурност.Везир у ћутању налази мир и задовољство, јер не може себе довести до понора тамнице.Ћутањем он изражава сумњу у свет око себе. Мост је  предиван у свом ћутању, кроз њега говори неимар. Кад је избрисао и своју девизу, осетио је празнину и тишина је прекрила све. Истовремено то говори у бесмислу и апсурду у ком се нашао везир.Тако мост постаје симбол уметника , народа, народних певача и приповедача. У свом ћутању и безимен он постаје народни као и сврха његове градње. Везирова драма постаје дубља јер зло  свуда око њега. Писац је у причу увео лик немара. О његовом животу ништа не знамо.Знамо даје Италијан и да је градио мостове у околини Цариграда. Зашто не знамо за име немара? У нашој  народној књижевности исто не знамо за многе безимене певаче, а њихова дела и данас трају. У неким крајевима странац је демон, мрачна сила и није прихваћен у средини. О овом чудотворцу моста сазнајемо једино причи Циганина, Селима. Као и у „На Дрини ћуприја“ и народној песми „Зидање Скадра“, река је немирна и супроставља се грађењу моста стихијом. Река може бити симбол живота и вечитог  обнављања, Неимар  плаћа животом своје дело као у песми „Манасија „Васка Попе. Он  жртвује себе, замишљен, отуђен од света, људи. Он је посвећен свом делу и кроз њега је као у причи „Аска и вук“ дао слику уметника и однос уметника према свом делу. Он се одриче од света и задовољства, живи усамљено у брванари попут неког монаха и усамљен једини циљ види у стварању моста. Кроз њега ће и он живети. Док одлази, не осврће се. И негде на путу за Цариград неимар умире  носећи само четвртину своје зараде. Остало је везир поделио  сиромашнима. Тако и мост постаје јунак у причи.Његово грађење Жепљани гледају са чуђењем. Али, радују се да ће се премостити подивљала река која им је носила брвна. Веровали су да ће тако  видети друге светове и друге људе. Радници кад су оборили скелу пред њима се појавио мост „сведен на један лук од стене до стене“. Ова чудесна и лепа грађевина је у контрасту предела где се нашла. Као нешто туђе, страно. Мост је изгледао узвишено , као мисао залутала у беспућу. Најлепши је опис моста кад се два млаза сударају у ваздуху и саставила лук који лебди над понором. Мост постаје прозрачан у тежњи човека да се споји са природом и постане део ње.Од подсећа и на птицу која се у савршеном лету окрзнула меки крш и само се на тренутак наслонила на њега.Њена као пена бела крила својој лепоти да ће сваког тренутка наставити лет и ишчезнути. Мос т представља симбол лепоте, човекове тежње да сагради и сачува лепоту. Градећи мостове међу људима , у нама самима мостови постају тежња за превазилажењем тешкоћа и проблема у суровом животу .                                                                                                                                                  На крају приче појављује се и писац као „онај“ који нам прича причу. Причање у 3. лицу  постаје прича у 1. лицу. Он га гледа као дело из прошлости, али из непосредне близине. Тако се садашњост и будућност постају свевремена прича о тежњи да се победи свако зло, лепотом и стварањем. Да само преданошћу можемо победити све стихије и оне које се ковитлају дубоко у нама.     Литратура:  1.Вук Милатовић,Књижевно дело Иве Андрића у настави,                                2.Вукосава Живковић                                                                                                                                             3.Монтењ,Огледи

Advertisements

Романтично, волим те! ( вежба путопис )

                                                                                                                                                                                                                    Путујмо! Има неке чаролије у путовањима, у тој вечитој људској жељи за освајањем нових светова. Путујем по бескрајној Панонској равници и осећам се као да сам на перјаним јастуцима  од свиле. Видим салаше у загрљају дрвећа, шарена поља и чујем варварске покличе хорде Атиле Бича Божијег који осваја златасту равницу. Од њега је страховало Римско царство, а он је све изгубио због своје похлепе и љубави према једној принцези.Умро је у љубавном загрљају жене из свог племена. Негде у овој равници спавају његови трагови. Поља се шире у недоглед попут мора. Ја рецитујем песму Лазе Костића „Мед јавом и мед сном“ : “ Срце моје самохрано…“Видим град од бисера који се сјаји у кућама од гулаша, кулена, кремпита, жербо коцки. Све је некако китињасто, нежно, бајковито, свито на две облале Дунава које се љубе мостовима.Град словенског назива склупчан у сложеницу Будим+ Пешта= Будимпешта. Брежуљкасти Будим и равничарска Пешта спајају се у чаролију путовања кроз простор и време. Стижемо у Молнареву улицу.Негде је веровано, у овој улици живео писац „Дечака Павлове улице“. Чујем децу док трче из школе и вероватно је међу њима један храбри дечак, Немечек. Спавамо у Текелијануму. Из Текелијанума је потекла најзначајнија културна установа , Матица српска, чије је сада средиште у Новом Саду.Сава Текелија, богати Србин, хтео је нешто важно да остави свом народу и поклонио је „свом отачеству“ -зграду која ће служити за образовање свог народа.Јено време упаравник је био и Змај.Замишљам га као седи у соби управника и прима ђаке жељне знања.У овом храму српске културе све некако одише сјајем наших манастира.У близини се налази српска црква која носи душу наших сеоба. На зиду стоји рад везиље попут Јефимијине „Похвале кнезу Лазару“.Све је некако свето, узвишено, лепо и трагично у исто време. Идемо улицама Пеште исвуда су бисте, аустругарске царице, мађарске караљице Елизабете. Била је заљубљена  у грчку културу и желела је вечну младост, а завршила је од руке италијанског терористе у Швајцарској. Пролазимо њен велелепни мост и долазимо до Табана.Кад га посматрамо из далека заиста личи на људски табан. У маленом паркићу , тамо где су некад биле бање Рацка, Кирањи и Рудањ бања налази се биста Вука Караџића. У близини је и кафана „Златни рог“ где се Вук састао са Луком Миловановим и Савом Мркаљем. На том месту зачела се идеја о реформи нашег језика и књижевности. Ту је боравио и чувени Казанова који је завео гостионичареву кћи , а овај га јурио по целој Европи због части своје кћери. Ручамо у једној чарди преко пута Ајфелове пијаце и моста. Уз мирисе гулаша посматрамо ове две велелепне грађевине где је утрошено више челика него у његов торањ. За дезерт једемо у кафани „Корзо “ чувене жербо коцке. Ноћ над Будимпештом полако пада.                                                                                                                                                               Мостом Шандор  Петефи одлазимо даље у Европу.

Монолог (вежба)

Монолог  блесавог  Џала                                                                                                                                                                                                                                                             Луд сам ,луд…Сви ме се плаше, а дају ми корицу хлеба и мало сира…Носим закрпе, пробушени шешир, а сви ме се плаше…Луд сам, од како је мој отац, Јаџо, Бог да му душу прости, заклео се на Светом писму, да је оно што није његово- његово.Био сам, млад, здрав и хтели су да ме ожене оном, заборавио сам јој име…Онда ми је пукло нешто у глави, заболело, викао сам,урликао, чуо гласове…Мој брат, Рацо, прошао је као ја. Он не сме из куће да изађе ,а ако крене види страшне људе….Људи се од нас клоне, беже, понављају неке речи као у цркви или као поп.Бол у глави не пролази, а све као да је јуче било, а  ја не знам која је година…     images

Унутрашњи монолог (вежба)

Унутрашњи монолог лепотице Стане                                                                                                                                                                                                                            У себи да не чује нико : „Дала ме мајка после Великог рата у ову богату кућу.Оног дана, кад је чула, да је отац погинуо на Солуну.Дала ме је не као што се даје дете из куће, већ као некога ко јој смета, или да га се реши. Ништа ме није питала.Једног дана рекла је доћи ће да те испросе   и не смеш рећи:“Нећу!“ Него мораш да идеш. “ Тужна је судбина женских створења…Довели ме и нису ми дали ништа да радим…Досада убија…Заволела сам мог господара. Али, нисам знала да има опаку болест, падавицу.Кад сам га видела, онако полумртвог, срце ми је препукло!“Место где је Стана умрла зове се Станина ливада, коју нико не коси. У пролеће, на месту где је умрла, појави се круг од разнобојног цвећа. Што ти је љубав…  преузимање (3)

Колумна(вежба) Пиштаљка

преузимање

                                                                                                                                                                                                                          Када питате некога : “ Како се зове човек  који пријављује друге ? Ђаци ће сигурно рећи :“Тужибаба!“ Данас правници имају термин узбуњивач. Још од Француске револуције један од главних постулата грађанских слобода је право на говор.                                                                                                                                                            Ово право можда само „формално “ уградиле су све модерне демократије Питам Вас да ли увек имате право да кажете оно што мислите? Не бојите се Голог отока или Гулага? Рећи ћете да је време тоталитарних комунистичких друштава – прошлост. У блиској будућности читали смо о новинарима који су изгубили живот због исказане речи. Русија је једина земља у којој и данас писци страдају због написане речи. Какве су наше слободе? Чини ми се да је један филозоф рекао: „Ако на свету постоје 2 човека, увек један угрожава другог. “ Питање истине , правде и слободе су повезане са правом на говор. Задивио ме је момак, амерички шпијун, Сноуден, који је смогао снаге да нам каже истину од које смо сматрали хранећи наше страхове да то није  баш тако- не може једна светска сила баш све да контролише. Сада је узалудно позивати Фејсбук, Твитер, Гугл Републике да помогну у овом случају, оне раде за противнички тим „ФБИ“ и „ЦИА“ . Они могу да подигну Арапско пролеће или Јасмин револуцију , али нису у стању да помогну једном малом човеку који се уздигао изнад друштва. Неко ће рећи да је луд што се одрекао плате од   200.000 долара.А, нико не зна да иза тога стоје вероватно понижавајући услови, непоштовање колега или неправедност средине, друштва. Можда и три зрнцета лудости . Не слажем се са онима који говоре да ће после овог чина бити популаран и да је због тога све урадио. Не бих волела да заврши као момак који је Асанжу за Викиликс достављао податке, а  сада је  доживотној робији или да се скрива у Екваторској амбасади( као Ансанж).                                                                                                                                   Момка за овај чин треба наградити. Овај чин је за Америку попут 11. септембра 2001. Пала су и већа царства од Америке. Америка као велесила управо показује слабост на оним принципима којима учи цео свет. Где су Вам пиштаљке?
Коментар:

Одлична колумна Татјана!


Пријављени сте као Tatjana Krpovic (Одјава)

Дијалог(вежба)

Прича У моју кућу сврати понекад жена седе косе, црних продорних очију , прћаста носа и увек је спремна за причу. По једној серији сви је у комшилуку зову Сена Интернет. Иако баба појма нема шта је то Интернет, ни како се користи. Али у комшилуку она све зна и кад је ко дошао и отишао , ко се оженио или има намеру да се удаје. Једном, она сва без даха дође у кућу мојих родитеља. – Јеси ли чула шта има ново ?- пита моју мајку. Она је моли да седне и мало се одмори ,попије кафу исприча шта има да каже. – Ниси! Ниси ти чула! Малопре полиција ухапси Јова. Моја мајка зачуђено гледа и пита.-Кога Јова, жено? Сена каже: -Оног Митровог, што му је рођак онај Павле из Кућана. Мајка говори: „-Не познајем ти ни Павла, ни Митра, ни Јова. А Сена, сва подадула и поцрвенела од приче и даље само наставља. -Како ћеш знати кад из куће не излазиш само доручак, ручак, вечера и чишћење. Изађи, жено у свет, немој да ти једини одлазак у свет буде до болнице. Чак ни комшилук не знаш , а људи су ти друга кућа од тебе у оној другој улици.Свашта! Свашта!- ишчуђава се она. А, шта би са тим Јовом, кукала му мајка- говори моја мајка. -Да није шта украо, опљачкао? -Јок! Јок! – одговара Сена. Но, шта је? Сена одговара : -Оженио се!- А, што хапсе човека ако се оженио? -пита моја мајка. -Ето- каже Сена – млада је малолетна, пријавио њен отац , знаш онај Гвозден, што му је Радојко пријатељ из Штиткова. Сена само везе -Удало се дете има три јединице у Гимназији ! – каже поносно Сена и не завршивши причу. Одлази јер треба обићи комшилук и свима испричати о Јову.

 images (2)

Живео, краљ Тито!

Мој деда већ дуго није жив, али увек га се сетим кад почну да падају неке хладне кише и кад се време мења. Осетим неки чудан бол у костима и неку хладну плиму у срцу и суза ми кане некако неприметно. Деда је некако увек био само свој, испод шајкаче вирила би му проседа коса, очи плавкасто зелене, шиљат нос испод ког су били бркови као у каквог епског јунака дугачки,подвијени. Волео је Бога и видео га у свим стварима. Волео је краља и пожелео да умре оног дана кад се краљ опет врати у Србију. Бог није имао такве планове – деда је умро само неколико дана пре него што се његово краљевско височанство вратило у Србију. Слику краља деда је чувао испод иконе наше крсне славе, светог Стефана. Сматрао је комунизам неком чудном заразном болешћу која ће горе поморити људе више него какав грип, рак или туберкулоза. Читао је сваког дана новине и говорио да новине и књиге никад не застаревају и да паметан човек увек може наћи у њима неку занимљивост. Увек се ишчуђавао сликама друга Тита. Било му је чудно како један комуниста који не признаје Бога иде код папе и код Кенедија, онда како он тако добро лови да убија јелене, медведе, слонове, лавове….А он, ловац од малих ногу, није стигао за свога доба да убије ниједног вука. Чуо је деда да у наш мали градић долази Тито и да су припреме у току. Деца ће се обући као пионири, радници ће говорити: „Живео Тито!“ За долазак у наше место саграђена му је Вила Тито, све се у граду сијало и улице су се прале три пута на дан. Тог дана, кад је долазио вољени син наших народа и народности, деда је са својим коњем отишао у варош. Баба је наслутила да спрема неко зло, молила га, преклињала да не иде. Али деда је био познат по својој својеглавости што науми, тај и оствари. Његова се никад не пориче. Сео је деда на терасу ресторана „Падина“, попио неколико чаша ракије с ногу. Онда је срео неке познанике и опет по три чаше ракије, и тако три по три…Деда је био пијан и једва се попео на седло коња. Кренуо је Улицом маршала Тита, главном улицом, почео прво тихо онда гласно да виче:“Живео краљ Тито!“ Два народна милицајца створише се пред њим и одведоше га у Станицу милиције. Хтели су да испитују, али он је само говорио:“Сипај , грло ми се осушило!“ Деда је преспавао у станици док Тито није отишао у други град. Онда су почели да га питају о ономе јуче, деда се чврсто држао приче да се он ничега не сећа и да га овде могу и убити, и послати уЗабелу, ако се он чега сећа. Старији милиционар је рекао: „Пусти овог деду, видиш да је постао сенилан!“ Деда се слатко насмејао кад је изашао из станице и кренуо кући. Нико ништа није смео од укућана да га пита где је био и где је преспавао. Ову причу сам чула тек после његове смрти и она се у нашој породици приповеда попут анегдоте или легенде.images (1)