Есеј : Везиров мост или борба са самим собом („Мост на Жепи“ Иво Андрић)

                                                                    images (2)                                                                                                                                                                                                                                                                   „   Мост на Жепи“ је  једна од најбољих Андрићевих приповедака. Објављена је далеке 1925.Прича прати судбину великог везира, рођеног у Жепи, и безименог неимара Италијана  који гради мостове по Отоманском царству.                                                                                                                             „Четврте године свог везировања посрну велики везир Јусуф, и као жртва једне опасне интриге, паде изненада у немилост“. Андрић је већ на почетку најавио трагични пад и психолошку драму главног јунака. Он нам не даје узроке његовог пада и посрнућа. Данас можемо да се запитамо као читаоци  да  одгонетамо ову тајанствену  загонетку. Шта све узрокује да један тако моћан човек падне и посрне? Није ли тај пад везан за моралну страну личности ? Да ли моћ привлачи губитништво? Да ли је снага једне личности довољна за посрнуће? Можда, од нас самих зависе приче које ће други о нама причати. Та очајна трагедија догодила се изненада. Можда, онда кад се осећао најснажнији и најмоћнији. Кад је веровао у своју недодирљивост и величао сопствену моћ. Постао је жртва власти чији је био одани поданик. Онај који је жртвовао друге људе и осуђивао  их на тамницу, на размишљајући о њиховим животима,судбини. Можемо да претпоставимо са ове временске дистанце  да су иза тога стајале неке мрачне политичке сплетке око власти. Власт за собом повлачи и моћ. Моћ се увек мери новцем и утицајем. Драматичност борбе Андрић даје у слици природе које осликава драму јунака.“ Борба је трајала целу зиму и пролеће.(Било је некако зло и хладно пролеће које никако није дало лету да гране). А са месецом мајем изиђе Јусуф из заточења као победник“.  Мучна борба за доказивањем истине  и правде је тешка у сваком друштву, у сваком добу.Колико је била тешка та борба дочарава реченица , „  кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака колико је оштрица ножа, остаде у везиру нешто стишано и замишљено.“ Танка линија „ оштрице ножа  „ делила је страховиту границу два света ,посрнућа и славе, моћи и пада. Светови дати  су у контрасту(антитези). Борба за истину је немилосрда и опасна . Некако стичемо утисак да везир жели да сазна истину ко се усудио да се „ игра“ са његовом моћи, да сплеткари лажи о њему. Ко се усудио да га стави на дно провалије. Да ли је сумњао у некога?  Не знамо. Можда, је он смишљао да ако изиђе из тамнице да се освети тамничарима. Тамницу не мора представљати само затвор, можда је то усамљеност, свет без пријатеља, очај, туга. Људи кад се нађу у тешким животним ситуацијама, мењају се. Постају  „замишљени и стишани“ , пазе на сваку реч, потез, сећајући се тог догађаја. „ Оно неизрециво,што искусни и напаћени људи чувају у себи као сировост добра, и што им се само понекад, неизвесно изражава у погледу, кретњи, речи.“ Почео је да сумња у људе, у себе, иако је повратио власт.Његов унутрашња равнотежа заувек је сломљена и треба је премостити, превазићи. Живот иде својим током, а он као белегу вуче сенку своје тамнице. Његова победа је била – Пирова. Она му није донела радост , већ тугу од које се није могао ослободити.Мора се живети, ићи даље…И у тим тренуцима, сећамо се места где смо били сигурни окружени љубављу, а то је породица, завичај.Отуђен и дубоко несрећан, он се сећао родног краја и кад су  га одвели са девет година. Знао је да се тамо , у завичају о њему испредају приче о његовом успеху. И тако везир је за тренутак је нашао утеху свим болу. Он жели да иза себе, људима свог краја остави нешто трајно по чему ће га се сећати. Узнемирило га је сазнање да су после буна и ратова, несрећни, гладни и болесни. Али, највеће је зло што немају мост преко реке Жепе. Они желе да подигне мост, а то би за њих представљало част. Сурова слика завичаја помешана бојама његове душе пробудила је у њему потребу да помогне.  Све се то одражава на његове поступке и мисли. Дубоко у њему је трагична сенка празнине и очаја,  и он полако тоне у поноре тишине и нестајања. На основу овога можемо претпоставити да је везир доживео понижење. Учени мулеим, рођен у Босни, срочио је хонограм  да би означио време грађења моста и име ктитора. Језгровито исказане мисли у хонограму истичу да је мост резултат споразумевања  Добре управе и Племените вештине.Да једна другој нису пружиле руку , не би било моста.Споразум је заправо мост између власти и неимара. Његова борба за живот повезана са трагичним искуством , у везиру се још дубље пробудила   сазнање „ да свако људско дело и реч могу да нанесу зло“ , јаче га је учврстило у уверењу да прецрта натпис, па и девизу: „У ћутању је сигурност“. Ово можемо тумачити његовим претходним искуством, да је можда нешто причао- што није смео, и даје паметније да он ћути, јер представља моћно Отоманско царство.Ћутањем човек не доводи у сумњу да му прочитају намере, ћутање међу злим и опаким људима даје извесну сигурност.Везир у ћутању налази мир и задовољство, јер не може себе довести до понора тамнице.Ћутањем он изражава сумњу у свет око себе. Мост је  предиван у свом ћутању, кроз њега говори неимар. Кад је избрисао и своју девизу, осетио је празнину и тишина је прекрила све. Истовремено то говори у бесмислу и апсурду у ком се нашао везир.Тако мост постаје симбол уметника , народа, народних певача и приповедача. У свом ћутању и безимен он постаје народни као и сврха његове градње. Везирова драма постаје дубља јер зло  свуда око њега. Писац је у причу увео лик немара. О његовом животу ништа не знамо.Знамо даје Италијан и да је градио мостове у околини Цариграда. Зашто не знамо за име немара? У нашој  народној књижевности исто не знамо за многе безимене певаче, а њихова дела и данас трају. У неким крајевима странац је демон, мрачна сила и није прихваћен у средини. О овом чудотворцу моста сазнајемо једино причи Циганина, Селима. Као и у „На Дрини ћуприја“ и народној песми „Зидање Скадра“, река је немирна и супроставља се грађењу моста стихијом. Река може бити симбол живота и вечитог  обнављања, Неимар  плаћа животом своје дело као у песми „Манасија „Васка Попе. Он  жртвује себе, замишљен, отуђен од света, људи. Он је посвећен свом делу и кроз њега је као у причи „Аска и вук“ дао слику уметника и однос уметника према свом делу. Он се одриче од света и задовољства, живи усамљено у брванари попут неког монаха и усамљен једини циљ види у стварању моста. Кроз њега ће и он живети. Док одлази, не осврће се. И негде на путу за Цариград неимар умире  носећи само четвртину своје зараде. Остало је везир поделио  сиромашнима. Тако и мост постаје јунак у причи.Његово грађење Жепљани гледају са чуђењем. Али, радују се да ће се премостити подивљала река која им је носила брвна. Веровали су да ће тако  видети друге светове и друге људе. Радници кад су оборили скелу пред њима се појавио мост „сведен на један лук од стене до стене“. Ова чудесна и лепа грађевина је у контрасту предела где се нашла. Као нешто туђе, страно. Мост је изгледао узвишено , као мисао залутала у беспућу. Најлепши је опис моста кад се два млаза сударају у ваздуху и саставила лук који лебди над понором. Мост постаје прозрачан у тежњи човека да се споји са природом и постане део ње.Од подсећа и на птицу која се у савршеном лету окрзнула меки крш и само се на тренутак наслонила на њега.Њена као пена бела крила својој лепоти да ће сваког тренутка наставити лет и ишчезнути. Мос т представља симбол лепоте, човекове тежње да сагради и сачува лепоту. Градећи мостове међу људима , у нама самима мостови постају тежња за превазилажењем тешкоћа и проблема у суровом животу .                                                                                                                                                  На крају приче појављује се и писац као „онај“ који нам прича причу. Причање у 3. лицу  постаје прича у 1. лицу. Он га гледа као дело из прошлости, али из непосредне близине. Тако се садашњост и будућност постају свевремена прича о тежњи да се победи свако зло, лепотом и стварањем. Да само преданошћу можемо победити све стихије и оне које се ковитлају дубоко у нама.     Литратура:  1.Вук Милатовић,Књижевно дело Иве Андрића у настави,                                2.Вукосава Живковић                                                                                                                                             3.Монтењ,Огледи

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s