Sudbina

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Često se zapitamo : „Ima li sudbine ? Od čega ona zavisi?“ Moj deda je govorio da je sudbina data čoveku na rođenju. Da mali. sićušni čovek nema pravo da e suprostavlja moćnom Bogu jer je sve u njegovim rukama i da uvek treba da se složimo sa njegovim odlikama i da ih prihvatimo ma koliko nam bilo teško .                                                                                                                                                                                                                        images (2) “  Bio je ponedeljak“- pričao je deda. „Pijačni dan, puno ljudi, stoke, voća, povrća i svud neko šarenilo.Na nebu zvezda upekla i udara poput sata u mali mozak: Krenem ti ja sa mojim lepim Belcem kući, ulica po ulica  i nikako da stignem do Pištala( raskrsnica puta Užice_Nova Varoš, skretanje prema Akamačićima).Ljude od one toplote ne razanajem i samo pozdravljam onako škrto i čekam da vidim neku česmu. A, česmi nema. Branoševac pust , ljudi koje od slepoće ne mogu ni da pitam za času vode.Kad odnekud, sav u svečanom odelu pojavi se moj prijatelj i sapatnik u Niškom zatvoru,  MiLorad Droba Botić.Uvek je voleo pesmu, šalu, veselje, kad je najteže on nalazio snage da zapeva da povede Užičko kolo, Umeo je da svira  na dvenice, na list drveta i svemu je ličilo na pesmu i sve bi dao za muziku.I kuću bi raskućio, decu ostavio bez hleba da nije imao kućanicu , ženu. Pitam ga ja:“Kuda si krenuo? On meni da ide na svadbu i da su ga zvali da kolo povede, ali da se on misli.“ Moj deda mu reče da nema boljeg keca od njega i da ćega na svadbi svi zapaziti i videti.A tek kad zapeva i Cune bi mu pozavidio. I rastadoše se oni. Deda dođe kući, obavi seoske poslove  i sede da sluša radio da čuje šta ima novo u svetu. Kad sa drugog brda neko poče da doziva: „Ooooo, Ava, dolazi brzo našoj kućiii!“ i tako nekoliko puta. Baba Miljka mu reče da požuri sigurno se nešto desilo ne bi zvali u po noći da nije nešto.I deda bez duše dođe do Botića. A, žena kuka ,nariče, deca cvile.Ljudi u crnom ćute i neko pali veliku lojanu sveću.Štaje bilo? -pita deda. Stari Jovo, tihim glasom govori :“Ode , ode nam Milorad!“ Deda ne zna šta da kaže reči mu grcaju, guta ih u ustima. Milorad se obesio.I tako deda izgubi prijatelja.                                                                                                                                               Šta ti je sudbina?Sve mu je to bilo zapisano i kazano negde među zvezdama, moj sine….

Аутомаско писање

Сретнем ти ја знаш, оног, никаквог Перу у аутобусу.Започе он ,онако изгубљен,причу да му ништа у животу не иде, а проблема преко главе.Те ово, те оно, те жена, те деца…А из кесе му вири млад лук, зелена салата, свеске, врући хлеб из пекаре…Опио мирис аутобус, а сви гледају и слушају њега, његову причу.Нека баба му каже:“Ућутиде тамо, момче! И ми имао проблема него не лајемо, јадо јадни!“ И тако  дође  време да изађем из аутобуса. Чандрљивој баби  испаде кишобран  и нека кесетина из које вире неке крпе из бутика половне гардаробе, не умем то да кажем на енглеском.Приђе жена која је чекала аутобус  у супротном правцу и све покупи.Мени рече:“ Ти ништа ниси видела!Ако коме кажеш, прогутаће те мрак!“Ја, онако, зачуђена, одох својој кући.Чудни су путеви господњи!images (1)

Стилска вежба

images   Ја волим аутобусе.Има нешто у  том мирусу које донесеш са путовања ! Једном, на линији  Златибор- Ужице упознам мршавог човечуљка , јадног, изгубљеног у аутобусу, у свету…Не зна где иде аутобус, док се баке , деке гурају са кесама  поврћа, запиткује, тражи нешто…Док људи излазе на станици Бела земља, он се гура да стигне до возача да плати карту. Глас попут пилета, дугуљаст као притка за пасуљ,сав никакав.Уместо да стигне до возача, угура се на прво седиште до оне досадне бабе  која само нешто запиткује.И тако, дођосмо до Мачката, човек не плати карту и изађе са мном.Поче да тражи кафану „Код Баја“ кад није платио карту  барем да купи лепињу са претопом.

Ршум мог детињства

Мале варошице  које живе неким својим животом  LJUBIVOJE-RSUMOVIC-HAJDE-DA-RASTEMO_slika_O_1048860се сви знају и где су кућице са црвеним крововима некако једноличне  и тужне.Уличице које повезују куће , малу школу, трг и које се таласају  као у неком заборављеном сну.                                                                                                                                                               У једну малу варошицу негде на крају света , у један први разред код учитељице,  Раде Мандић,однекуд је дошао песник Ршум.Напољу из недара планине сипале су нежне пахуљице попут далеких и неухватљивих звезда. Ветар је дувао, грање дрвећа ударало је у прозоре.Ову музику и срећу која је одзвањала попут неиспричаних заборављених прича , никада нећу заборавити. Пред нама је био песник кога познајемо из најлепше књиге сваког ђака – првака,“ Буквара“. Нисмо веровали да је он заиста стваран и чинило нам се да је то нека учитељицина  чаролија, коју ми не бисмо никада прекинули. Онако промрзао, покисао нама је личио на младог Вука Карџића.Имао је дуге бркове, дугу косу и  најсјаније очи у којима су се огледали неки златиборски предели који су створили најдивнијег чаробњака.Поздравио се са сваким ђаком, некога је помиловао по коси , некоме стиснуо руку попут правог и најбољег друга.Рецитовао је поезију , а ми смо понављали попут хора. Мени се чинило на наше речи додирују небо,звезде, милују далеке планине.Били смо срећни и некако поносни, важни зато што је песник долазио у наш разред. Осталим ђацима  одржао је у Дому културе „ Књижевно вече“.Сви смо желели кад одрастемо да будемо као песник Ршум.Сутрадан на учитељицином столу нашла се хрпа папира наших песама, прича, неких малих мисли.Учитељица је мене похвалила која сам тешко читала и писала да је моја песмица најлепша. Говорила је : „ Само настави да читаш и свака песмица биће боља од ове данас.“ И тако сам заволела књиге и читање. Учитељица је била задовљна како је неко тако брзо научио да чита и пише песме, а кад сам кренула у први разред нисам знала ни једно слово.Учитељицу сам много волела и никад нисам желела да је разочарам, нити наљутим.Оно што би она рекла за мене је представљало закон који се морао испоштовати.Била је стара госпођа, увек некако дотерана по последњој моди, а нама је била и најлепша жена.Сваког дана добијали смо шта морамо да прочитамо и научимо , никад се нисам љутила ни због тог домаћег задатка у време распуста. У граду су сви говорили да је она најбоља учитељица и кога она учи мора постати неко и никад неће пропасти у  животу.Учитељицу смо питали: „ Где иду песници кад оду из нашег  града?“Рекла нам је:“ Отишао је у неки други град, у неко далеко село да деци улепшава детињство.Можда је отишао својој кући да буде тата својим дечацима.“А, ми смо мислили како песник свуда доносе срећу децу.                                                                                                  Учитељица је много волела ред Змајева.Говорила је:“ У витешком реду песника Змаја                                            јунаци  Змај  Огњени Вук и Змај од Ноћаја   / и велики Змајевић Радовић/ и најмлађи Змајевић Ршумовић“.Очарана доласком песника молила сам мајку дами купи неку шарену књигу од Ршума. У то време владала је чудна нека криза коју су одрасли звали Самоуправљање и Стабилизација. Нама деци ништа није било јасно, ни ко треба да буде стабилан, да се не оклиза ко ми на снегу,ни ко  сам собом управља. Ми смо говорили да свако мора собом управљати шта ће им толика прича о томе.Знали смо да је резултат свега тога као 2+2=4  су неке несташице и да у продавници не можеш да купиш неку намирницу која је у рафу стајала јуче.Молила сам је да случајно не нестане књига да позове чика Илију и замолила га дајој сачува књигу док она не прими плату.Чика Илија је обожавао шалу и говорио је понекад у стиховима. Одговорио је мојој мами: „ Све може да нестане,/ Ршум не сме да нестане! „    Кад је примила плату , купила је књигу „ Хајде да растемо“ увијену у сјајни папир и са црвеном машницом. Моја сестра је мислила даје то нека чаробна књига од које се брже расте  и почела је у почетку свађа, аонда и туча око књиге . У тучи смо је преполовили на два неједнака дела.Подељену и нову књигу да мајка не примети залепили смо селотејп-траком, хазапластом и личила је на лепог, здравог болесника који се мало огребао. Научиле смо напамет сваку песмицу, а у комшилуку сва деца желела су да је прочитају. Тако је обишла цео комшилук и још даље до далеких рођака расутих по селима.Једино ми је жао што сам је студенским сеобама негде изгубила или је и њу узела нека цимерка због сећања на детињство.У то бајковито време расли смо уз „ Тобоган“, „ Форе и фазоне“ , „ Невен“…Никад нисам заспала док нисам прочитала макар једну реченицу из неке књиге.У тај најлепши лавиринт књижевности увео ме је мој омиљени професор Петко. Захваљујући њему ја нисам размишљала куда ћу после Средње школе и знала сам макар се мој отац љутио уписаћу књижевност.Књижевност је и данас моја велика љубав коју желим да пренесем својим ђацима.Још нисам остварила своју дечју жељу да постанем писац , али ваљда и зато има времена.Зато Вам поклањам ове речи да и Ви пронађете чаролију у речима.    Татјана Крповић, професор српског језика и књижевности Основна школа „ Миливоје Боровић“ Мачкат

Речце

Моје дивне песникиње, Александра Вирић и Јелена Баковић, поклониле су ми песму о речцама. Ове дивне стихове осмислиле  су на  часу.Ликовни уредник  је   њихова учитељица, Љиљана Андрић.dijalog sa reccama

Граматичка основа глагола

Облици глагола добијају се од двеју граматичких основа:1) инфинитивне(аористне) основе; која се издваја на два начина:    а)код глагола чији инфинитив се завршава на -ти испред кога стоји самогласник(вокал), одбије се инфинитивни настаавак: писати ,писа- ; певати, пева-;                                                                                                                                                                                                                                                                  б)код глагола чији инфинитив се завршава на -ћи или -сти, одбије се наставак -ох у 1. лицу једнине аориста: доћи, дођ-(ох), пећи,пек-(ох),итд.                                                                                                                                                          преузимање2)од презетске основе, која се издваја тако што се од облика 1.лица множине презента одбије наставак -мо: чита-(мо), пева-(мо), дође-(мо), пече-(мо)…Презентска основа може се добити и од 2.лица једнине презента.Презентска основа види се у 3.лицу једнине презента.преузимање (1)Задатак: Одреди инфинитивну и презенстску основу следећих глагола: сести:——————-, ——————————————–; радити:——————-, ———————-;пећи: ———————————-,—————————-:                                                                                                   Решење: ( инфинитивна основа: сед-; ради-;  пек-; презентска основа:седи-; ради-; пече-).Од глаголских основа додавањем наставака за облик, граде се сви глаголски облици.